Dan Mrmota, Mali brat i druge bajke

Za ovaj tekst je kriva Suzana Trninić. Samim tim i za moje prisustvo na blogosferi. Počeo sam tvit koji nikad nije poslat, nego je rastao i rastao i eto… Morao sam sâm sebi da prokomentarišem njen intervju za novosadski Dnevnik, gde se već u prvim rečenicama na pravi način osvrnula na nekoliko ključnih pojava i procesa iz naše današnjice i bliže nam prošlosti.

1. Dan mrmota. Svojoj deci uvek govorim da se iz crtanih filmova i s televizije uglavnom ništa pametno ne može naučiti, ali to je drugi kontekst. Iz ovog filma se može naučiti mnogo, samo ga treba dovoljno puta odgledati, baš kao što i junak filma mora da proživljava isti dan nebrojeno puta sve dok ne nauči sve lekcije i napravi prave izbore. Čuo sam jedno tumačenje po kom siroti Fil mora, eto, da udovolji svima, da se ponaša onako kako nikada nije želeo, u suprotnosti sa svojom prirodom, e da bi konačno razbio čaroliju. To tumačenje je, naravno, dao neko ko nije sakupio dovoljan broj gledanja da bi se kvalifikovao za naredni dan. Štos je u tome što je Fil dobio zeleno svetlo za sutra tek kada je rešio da postane najbolja verzija sebe, i to ne pod prisilom, nego zato što je to iskreno poželeo i na tome uporno radio. U Srbiji dan mrmota traje već par vekova, a ulaznica za sutra ima identičnu cenu kao na celuloidnoj traci. Sa jednom razlikom, i to drastičnom. To je da, za razliku od filma u kome se radnja stalno vraća na jutro 2. februara iste godine, Srbija nema taj luksuz, jer vreme neumitno prolazi. Oni među nama koji to vide, nose strašni teret obaveze da budu uporni u kreiranju najbolje verzije sebe i svoje zemlje. Onima koji su digli ruke i otišli, ne može se zameriti.
2. Odliv mozgova. Ljudima koji su rešili da odu u 3. februar jedni zameraju, drugi im zavide. Treći jedva čekaju da odu i preostali, pa da NIKO više ne postavlja nezgodna pitanja. Najveći broj preostalih je fokusiran na ja imam glas, sulju velikog i prvi talenat Srbije. Postoji ipak način da ti ljudi ostanu. I da nam svima zbog toga bude bolje.
3. Departizacija koja traje najmanje 12 godina. Dakle lažna departizacija koja je kulminirala ’prekomponovanjem’ vlasti na svim nivoima, poništavajući izbornu volju diljem Srbije i dovodeći i zvanično na tron partokratijsko državno ’uređenje’. Politizacija svega je dovela do toga da i portirsko mesto u nekom javnom preduzeću ima tretman nečije prćije oko koje se lome koplja, a i glave ako treba, dok su granice između ministarstava u vladi često tvrđe od administrativne granice sa srcem Srbije.Ne mislim da će tako biti zauvek, daleko bilo. Ali da će potrajati, hoće. Koliko? Zavisi od svih nas i naše spremnosti da to tolerišemo.

Pomenuti intervju me nagnao da se setim i drugih tekstova, ali i razgovora sa prijateljima. Znate ono kada pokušavamo da dopremo do toga koji su naši ključni problemi, pa se pominju određeni obrasci ponašanja koji su karakteristični za naše društvo. To obično izgleda otprilike ovako:

• Neprofesionalnost u obavljanju svog posla:
• Otaljavanje radnih obaveza, fušerisanje
• Neurednost na svim nivoima, od radnog odela do radnog stola, od pribora do radne mašine, od alata do lične higijene
• Nedostatak kućnog vaspitanja i nepoznavanje poslovnog bon-tona u komunikaciji i interakciji sa klijentima, partnerima, sa svima redom
• Davanje prvenstva razgovoru o tuđem poslu, umesto fokusiranje na dobro obavljanje sopstvenog.
• Nedostatak opšte kulture i pristojnosti :
• Bahatost u vožnji i parkiranju
• Siledžijski maniri u redu za hleb ili na fejsu, u bioskopu i na tribinama stadion
• Uriniranje u haustorima, u zgradama i oko njih
• Urlanje ulicom u sitne sate
• Ovo preti da bude podugačak spisak, pa bolje dopunite sami...
• Servilnost prema državnoj administraciji –  od šaltera u Poreskoj upravi, do visokih državnih funkcionera. Ljudi ovde naopako posmatraju vlast i državni aparat uopšte. Svi koji su na vlasti na bilo kom nivou i/ili u bilo kakvoj državnoj službi, platu dobijaju od nas ostalih koji stvaramo novu vrednost. Nismo mi tu zbog njih, nego je obrnuto – oni su tu zbog nas. Oni treba pred nama da se žestoko potrude da privuku našu pažnju svojim delovanjem u našu korist, da osećaju ponos kada uspeju da uštede budžetska sredstva i uopšte, kada svoj posao rade tako da svi poželimo da im kažemo ’svaka čast’ – bilo da je u pitanju ministar ili portir u javnom preduzeću, jer takva je odgovornost raditi u javnom sektoru. Ogromna. Ali ne! Umesto toga, ljudi se utrkuju ko će više da se uvuče referentu, direktoru, sekretaru, ministru. Odakle to potiče? Ostaviću nekom stručnijem da se time bavi. Ja sam za uspostavljanje sistema koji takve stvari neće dozvoljavati tako što će ih činiti izlišnim i kontraproduktivnim.

Ja sam zagovornik apsolutne kontrole. Ali ne države nad građanima, već obrnuto. Da svaki građanin u bilo kom trenutku može da dobije informaciju o svim, ali baš svim aktivnostima, prošlim i planiranim, svakog državnog službenika, uključujući i koliko je svaka od tih aktivnosti koštala budžet države i kakve je rezultate donela. Ceo kunst je u tome da takve informacije budu lako i brzo dostupne. Nije teško implementirati takav sistem, ima se od koga kopirati.

Neke od ostalih problema o kojima je bilo reči je moguće efikasno rešavati kombinacijom oštrog komunalnog kažnjavanja i unapređenog vaspitno-obrazovnog angažovanja.

Odatle negde treba početi.