Ko je ovde lud?

Postoji ozbiljna sumnja da je ovaj tekst, objavljen na sajtu B92, u stvari još jedan marketinški trik nekog profesora koji predaje npr. Internet marketing i koji ovim tekstom u stvari želi da otkrije da li će njegovi studenti uspeti da ga otkriju i obrade nakon što im je dao domaći zadatak – pronađite tekst koji vređa zdrav razum, a objavljen je na nekom od mejnstrim Internet medija.

Kako drugačije objasniti iznošenje niza nebuloza, koji se završava najvećom: da su žene od 15 do 49 godina glavni potencijal za rađanje. Ništa nego maloumno, čuj s 15 godina potencijal za rađanje!

S obzirom na (ne)pismenost i opštu atmosferu teksta, veliko je pitanje da li su reči sagovornika koji su citirani prenete kako treba, pa ostavljam ogradu u tom smislu.

Kroz ceo tekst se provlači konstatacija navedena na početku, a to je: „Sagovornici Tanjuga se slažu da uzroci slabog nataliteta nisu samo ekonomski“.  Kao ilustraciju verodostojnosti takvog stava, izvesna profesorka Gordana Živković sa Instituta za Evropske studije i predsednica Centra za hrišćanske studije kaže: „Mada se ne može poreći značaj ekonomskog faktora, mislim da nizak životni standard i siromaštvo ne predstavljaju presudan razlog. Neporecivo je da najveća stopa nataliteta odlikuje upravo nerazvijena i siromašna područja u svetu“.

Ne znam uvažena, nešto mislim možda je ključno to što su nerazvijena, a ne to što su siromašna. Nerazvijena u smislu kulturnog, obrazovnog, ali i zdravstvenog prosvetljenja. Mi smo ovde, jelte prilično siromašni, ali nismo baš ona najcrnja svetska nedođija, pa mladi ipak imaju načina i prilike da nauče nešto o seksualnom vaspitanju i planiranju porodice.

U prilog teoriji o ne-ekonomskim razlozima, u tekstu se navode još takvih razloga. Haj’mo redom:

„Državna sekretarka Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike Brankica Janković uverena je da su ekonomski razlozi odlučujući u stopi nataliteta, ali dodaje da razlozi mogu biti i medicinske prirode, imajući u vidu decenije ekonomske krize, sankcija, ratova, ali i činjenicu da je izražen odliv mozgova, što podrazumeva da mladi i reproduktivno najvitalniji odlaze iz zemlje upravo u periodu kada je trebalo da zasnuju porodicu.“

Državna sekretarka smatra, dakle, da su ekonomski razlozi ipak odlučujući. Pomirljivo dodaje da su tu i medicinski razlozi, ali oni ne mogu biti izraženiji u Srbiji nego drugde. Osim ako uzmemo u obzir efekte NATO bombardovanja koji, ako se ne varam, nisu dovoljno istraženi. Neki se zaključci ipak mogu izvući iz činjenice da klinike za onkologiju imaju nekoliko puta više pacijenata nego u vremenu pre bombardovanja. Voleo bih da vidim neke egzaktne podatke o efektima ne samo na natalitet, već i porast kancera i drugih oboljenja, ali to je druga tema.

Kriza, ratovi, sankcije i odliv mozgova nisu simptomi bolesti (mada bi se o tome moglo diskutovati), pa nije najjasnije zašto se pominju u kontekstu medicinskih razloga. Prve tri od nabrojanih razloga su direktno vezani za ekonomsku situaciju, a četvrti je njena posledica. 

Janković je dodala da su „mladi koji danas imaju jedno ili dvoje dece u strahu za budućnost I zbog toga se ne odlučuju za radjanje više dece. To govori i o njihovoj odgovornosti i odgovornom planiranju porodice''.

Ne, ne, ne, niste dobro shvatili poštovana. Oni ne rađaju više dece ne zato što su odgovorni u planiranju porodice, nego zato što su u strahu od budućnosti u ovakvoj EKONOMSKOJ situaciji. U suprotnom bi verovatno dosta njih odgovorno planirali treće pa i četvrto dete.

Tu stiže i Vladimir Nikitović sa Instituta društvenih nauka, koji „smatra da ekonomski faktor nije presudan i da pored njega na negativan prirodni priraštaj uticaj ima i psihološki momenat, ali i činjenica da je u našem društvu stalno prisutan problem usklađivanja rada i roditeljstva kod žene“.

Hmmm, dakle Nikitović kaže da ekonomski faktor nije presudan, ali ne kaže šta jeste nego navodi da „uticaj ima“ psihološki momenat i usklađivanje uloga majke i zaposlene žene. Šta je Nikitović mislio pod „psihološki momenat“ ostaće tajna, a usklađivanje ženskih uloga nije karakteristika samo srpskog društva, pa taj argument otpada.

U nastavku, još argumenata o tome da razlozi niskog nataliteta nisu ekonomski. Recimo, majke dobijaju dodatak na prva četiri deteta plus 365 dana porodiljskog, iz čega valjda treba da sledi da svaka porodilja pliva u parama koje dobija od države. Ne pominju se desetine papira koje treba skupiti za realizaciju takve pomoći i koji obeshrabruju mnoge da uopšte pokušaju niti se kaže koliko iznosi ta pomoć, što je još veći razlog da se obeshrabre budući roditelji.

Daje nam se i primer ni manje ni više nego Švedske, gde se takođe uvode mere za podsticanje nataliteta. Ovo nije vredno komentara.

Potom, navode se statistički podaci iz kojih (ne kaže se metodološki kako, ali u tekstu su ekplicitni da) proističe da je uz negativan priraštaj osnovni razlog – iseljavanje stanovništva.

Pretpostavljam da autor(ka) članka smatra da se ljudi iseljavaju zato što ne vole svoju zemlju, vole neku drugu, imaju avanturistički duh, imaju nedostatak patriotizma, gledali su previše američkih filmova, zaluđeni su pričama o uspehu na Zapadu… ili bilo koji drugi razlog, samo ne EKONOMSKI.

Kad bolje razmislim, postojanje ovakvih tekstova, ljudi koji ih pišu i onih koji ih objavljuju, lako mogu da imaju presudnu ulogu, a sasvim sigurno „imaju uticaja“ na nečiju odluku da ode odavde.

Odgovor na pitanje iz naslova je verovatno - svi mi koji smo mogli da odemo, a rešili smo da ostanemo.

Dan Mrmota, Mali brat i druge bajke

Za ovaj tekst je kriva Suzana Trninić. Samim tim i za moje prisustvo na blogosferi. Počeo sam tvit koji nikad nije poslat, nego je rastao i rastao i eto… Morao sam sâm sebi da prokomentarišem njen intervju za novosadski Dnevnik, gde se već u prvim rečenicama na pravi način osvrnula na nekoliko ključnih pojava i procesa iz naše današnjice i bliže nam prošlosti.

1. Dan mrmota. Svojoj deci uvek govorim da se iz crtanih filmova i s televizije uglavnom ništa pametno ne može naučiti, ali to je drugi kontekst. Iz ovog filma se može naučiti mnogo, samo ga treba dovoljno puta odgledati, baš kao što i junak filma mora da proživljava isti dan nebrojeno puta sve dok ne nauči sve lekcije i napravi prave izbore. Čuo sam jedno tumačenje po kom siroti Fil mora, eto, da udovolji svima, da se ponaša onako kako nikada nije želeo, u suprotnosti sa svojom prirodom, e da bi konačno razbio čaroliju. To tumačenje je, naravno, dao neko ko nije sakupio dovoljan broj gledanja da bi se kvalifikovao za naredni dan. Štos je u tome što je Fil dobio zeleno svetlo za sutra tek kada je rešio da postane najbolja verzija sebe, i to ne pod prisilom, nego zato što je to iskreno poželeo i na tome uporno radio. U Srbiji dan mrmota traje već par vekova, a ulaznica za sutra ima identičnu cenu kao na celuloidnoj traci. Sa jednom razlikom, i to drastičnom. To je da, za razliku od filma u kome se radnja stalno vraća na jutro 2. februara iste godine, Srbija nema taj luksuz, jer vreme neumitno prolazi. Oni među nama koji to vide, nose strašni teret obaveze da budu uporni u kreiranju najbolje verzije sebe i svoje zemlje. Onima koji su digli ruke i otišli, ne može se zameriti.
2. Odliv mozgova. Ljudima koji su rešili da odu u 3. februar jedni zameraju, drugi im zavide. Treći jedva čekaju da odu i preostali, pa da NIKO više ne postavlja nezgodna pitanja. Najveći broj preostalih je fokusiran na ja imam glas, sulju velikog i prvi talenat Srbije. Postoji ipak način da ti ljudi ostanu. I da nam svima zbog toga bude bolje.
3. Departizacija koja traje najmanje 12 godina. Dakle lažna departizacija koja je kulminirala ’prekomponovanjem’ vlasti na svim nivoima, poništavajući izbornu volju diljem Srbije i dovodeći i zvanično na tron partokratijsko državno ’uređenje’. Politizacija svega je dovela do toga da i portirsko mesto u nekom javnom preduzeću ima tretman nečije prćije oko koje se lome koplja, a i glave ako treba, dok su granice između ministarstava u vladi često tvrđe od administrativne granice sa srcem Srbije.Ne mislim da će tako biti zauvek, daleko bilo. Ali da će potrajati, hoće. Koliko? Zavisi od svih nas i naše spremnosti da to tolerišemo.

Pomenuti intervju me nagnao da se setim i drugih tekstova, ali i razgovora sa prijateljima. Znate ono kada pokušavamo da dopremo do toga koji su naši ključni problemi, pa se pominju određeni obrasci ponašanja koji su karakteristični za naše društvo. To obično izgleda otprilike ovako:

• Neprofesionalnost u obavljanju svog posla:
• Otaljavanje radnih obaveza, fušerisanje
• Neurednost na svim nivoima, od radnog odela do radnog stola, od pribora do radne mašine, od alata do lične higijene
• Nedostatak kućnog vaspitanja i nepoznavanje poslovnog bon-tona u komunikaciji i interakciji sa klijentima, partnerima, sa svima redom
• Davanje prvenstva razgovoru o tuđem poslu, umesto fokusiranje na dobro obavljanje sopstvenog.
• Nedostatak opšte kulture i pristojnosti :
• Bahatost u vožnji i parkiranju
• Siledžijski maniri u redu za hleb ili na fejsu, u bioskopu i na tribinama stadion
• Uriniranje u haustorima, u zgradama i oko njih
• Urlanje ulicom u sitne sate
• Ovo preti da bude podugačak spisak, pa bolje dopunite sami...
• Servilnost prema državnoj administraciji –  od šaltera u Poreskoj upravi, do visokih državnih funkcionera. Ljudi ovde naopako posmatraju vlast i državni aparat uopšte. Svi koji su na vlasti na bilo kom nivou i/ili u bilo kakvoj državnoj službi, platu dobijaju od nas ostalih koji stvaramo novu vrednost. Nismo mi tu zbog njih, nego je obrnuto – oni su tu zbog nas. Oni treba pred nama da se žestoko potrude da privuku našu pažnju svojim delovanjem u našu korist, da osećaju ponos kada uspeju da uštede budžetska sredstva i uopšte, kada svoj posao rade tako da svi poželimo da im kažemo ’svaka čast’ – bilo da je u pitanju ministar ili portir u javnom preduzeću, jer takva je odgovornost raditi u javnom sektoru. Ogromna. Ali ne! Umesto toga, ljudi se utrkuju ko će više da se uvuče referentu, direktoru, sekretaru, ministru. Odakle to potiče? Ostaviću nekom stručnijem da se time bavi. Ja sam za uspostavljanje sistema koji takve stvari neće dozvoljavati tako što će ih činiti izlišnim i kontraproduktivnim.

Ja sam zagovornik apsolutne kontrole. Ali ne države nad građanima, već obrnuto. Da svaki građanin u bilo kom trenutku može da dobije informaciju o svim, ali baš svim aktivnostima, prošlim i planiranim, svakog državnog službenika, uključujući i koliko je svaka od tih aktivnosti koštala budžet države i kakve je rezultate donela. Ceo kunst je u tome da takve informacije budu lako i brzo dostupne. Nije teško implementirati takav sistem, ima se od koga kopirati.

Neke od ostalih problema o kojima je bilo reči je moguće efikasno rešavati kombinacijom oštrog komunalnog kažnjavanja i unapređenog vaspitno-obrazovnog angažovanja.

Odatle negde treba početi.